Mančester junajted postao je prvi sportski tim u istoriji čija je vrednost prešla granicu od tri milijarde dolara. Jedini koji su mu „blizu“ su NFL tim Dalas kaubojsi, čija je vrednost oko 2,1 milijarde.
Klub je u avgustu izašao na berzu i ostvario pretežno loš start, kada je vrednost akcija engleskog kluba bila na 14 dolara. Međutim, poslednjih dana vrednost je porasla na nešto ispod 17 dolara i tako vlasnike Junajteda familiju Glejzer i investitora Džordža Soroša učinila još bogatijim ljudima.
Saradnik Forbes magazina Hajdn Šonesi je na ovu temu napisao interesantan tekst o tome koje su to stvari koje su Mančester junajted učinile najvrednijim na svetu.
Kao prvu stvar, Šonesi navodi politiku kluba da delovanje na tržištu igrača podredi svojoj svetskoj publici. Mančester kupuje igrače koji dolaze iz različitih zemalja, a rezultat toga je 4 milijarde ljudi u 211 zemalja sveta koji su gledali utakmice tima prošle godine i Facebook stranica tima koja ima 30 miliona fanova. Za klub koji praktično dolazi iz manjeg grada u Engleskoj to su ogromni rezultati.
Kao drugu lekciju koja može da se nauči od Junajteda, Šonesi navodi, nešto sasvim nepojmljivo na ovim prostorima, a to su „mirne, ali konstantne inovacije“. Junajted je od italijanskog Milana naučio koliko za jedan sportski tim znači dugovečnost jednog igrača. Oni su jedan od prvih timova koji je počeo da praktikuje spiritualne načine treninga, pa je tako Rajan Gigs, koji na vrhunskom nivou za tim igra više od 20 godina, rekao da je za njegovu dugovečnost kriva joga. U prilog toj tvrdnji, klub trenutno gradi naučno-sportski centar vredan 25 miliona dolara. Lekcija – Junajted ne sedi na lovorikama, već konstantno ulaže.
Ono što je povezano sa prethodnim je možda i treća stavka u uspehu Junajteda. Klub gleda na duge staze. Pored pomenutog Gigsa, i Pol Skols je fudbaler koji će za klub igrati i u svojoj 40-toj godini, što je redak slučaj za moderan engleski fudbal gde se igrači „brzo istroše“. Politika kluba, ali i menadžera Aleksa Fergusona koji je više od 25 godina na toj funkciji, je da gledaju u budućnost. Oni ne prezaju da kupuju igrače na takozvanom zalasku karijere, kao što će to možda ovog leta uraditi sa Ikerom Kasiljesom ili Frenkom Lampardom. Ali to isključivo rade kako bi svoje iskustvo preneli na mlade igrače, možda buduće fudbalere poput pomenutih Gigsa i Skolsa sa dugovečnim angažmanom u klubu.
Kao četvrti razlog, Šonesi navodi povezanost kluba, rukovodstva i navijača, tj. lokalnog stanovništva. Legenda kluba Bobi Čarlton ispričao je u svojoj biografiji, da ga je klub dok je bio „šegrt“ , poslao na rad u lokalnu fabriku, kako bi shvatio šta običnom radniku znači utakmica lokalnog tima preko vikenda. Šonesi priča kako u okolini stadiona žive ljudi koji ne mogu da priušte kartu za utakmicu, ali kupuju kasete tih utakmica i gledaju ih kod kuće.
On navodi da, iako studije pokazuju da kompanije koje imaju takozvano „rasuto“ rukovodstvo (braća Glejzer rade u SAD, dok je klub u Engleskoj) imaju i slabiju menadžersku kontroli, to nije slučaj i sa Mančester junajtedom. Aleks Ferguson sve drži pod kontrolom.
Izvor: Bizlife
