Andrija Stoimenov, desetogodišnji dečak koji živi u Beču, odmah nam je ukrao srce čim se sa ocem Sinišom vragolasto ušetao u našu kancelariju da se lično raspita o detaljima škole fudbala koju je upisao. Fudbal obožava i aktivno trenira od šeste godine. Poput većine dečaka mašta o velikoj fudbalskoj karijeri, podizanju pehara Lige šampiona i učešću na Svetskom prvenstvu. Odmah je zgrabio brošuru kampa sa našeg stola i rekao: „Strava, pa ja ovde idem! Jedva čekam!“.
Andrija je početkom jula pohađao dvonedeljni program u prestižnoj Manchester City školi fudbala i jezika. Bio je u grupi juniora predviđenoj za dečake uzrasta od 9 do 11 godina, a detalje tog programa možete pogledati ovde ili klikom na sledeći link:
Po povratku iz Mančestera pozvali smo Andriju da vidimo kako se proveo na fudbalskom kampu. Posebno nas je zanimalo kako mu je bilo tokom samog putovanja, budući da je tada tek napunio devet godina. Andrija je leteo iz Ljubljane preko Frankfurta do Mančestera, a u povratku preko Minhena do Beograda. Koristio je uslugu aerodromke pratnje avio kompanije i škole. Na aerodromu u Mančesteru sačekao ga je predstavnik kampa i odveo do smeštaja.
Kada je pohađao školu fudbala Andrija je bio najmlađi na kampu i definitivno najomiljeniji (kliknite na foto za uvećan prikaz)
Verbalisti: „Andrija, pa gde si ti? Kakav je bio put, jel bilo sve u redu?“
Andrija: „Ćao, bilo je mnogo dobro. Kada me tata ostavio sa stjuardesom, malo sam se plašio, ali ona je bila baš super, pa me je brzo prošao strah. U avionu je bilo ekstra, čuvali su me i više nego što treba. Brzo mi je prošao put jer sam igrao igrice. U Mančesteru su me sačekali ljudi iz škole i odveli do kampusa. Odmah sam javio tati da je sve ok.“
„Jeste, kako ne, sve ok“, dodaje Siniša. Andrija se rasplakao prvi dan i hteo je da se vrati kući jer mu je tata nedostajao. Onda sam mu ja objasnio da je na odličnom programu i da treba da očvrsne kao pravi prvotimac, a ne da plače za tatom. Možemo da se čujemo u pauzama i ja sam tu za sve što mu treba, ali mora sam da se bori, da uči engleski i da nauči nove fudbalske veštine.“
Andrija će na to: „Dobro, to je bilo samo prvi dan. Posle mi je bilo super. Časovi su bili baš zanimljivi, mada sam ja svaki dan jedva čekao da počnu treninzi. Kampus je vrh, stadion je mnogo lepši nego na televiziji. Upoznao sam dosta drugara. Oduševio sam se kad smo išli na ekskurziju u London. Poslaću vam slike.“
Verbalisti: „Hvala, Andrija, jedva čekamo tvoje slike. Planiraš li nešto sledećeg leta?“
Andrija: „Da, tata me savetuje da dobro učim u školi i da na leto ponovo mogu da odem u Mančester. Ovog puta bih voleo da idem sa mojim najboljim drugom Ademom“.
Andrija je ispunio obećanje i poslao slike koje sa velikim zadovoljstvom objavljujemo u nastavku:
