Od kada je u emisiji Ivana Ivanovića premijerno prikazan spot za pesmu “Beogradskog sindikata” – “Balada disidenta”, nastao je haos na “Jutjubu”, “Fejsu” i drugim društvenim mrežama. Delila se pesma sa “profila” na “profil”, a na “Jutjubu” ju je dosad čulo i videlo više od dva miliona ljudi, dovoljno dobar razlog da “Baladu disidenta” uvrstimo u Hit listu Verbalista – Da li se sećate kako bilo nam je pre…
TEKST:
Da li se sećaš kako bilo nam je pre,
posle svega šta sad ostalo je, moj Beograde?
Sećam se, davno, još u “Zlatnom bokalu”,
prvi put sam video mikrofon, stajao
na astalu. U hladu starog kestena,
gde je moja draga nestala,
ja urez’o sam ime, bacio prve rime.
Ja sam odrastao na pesmama gradskih boema,
i pričama alasa kojih danas više nema.
Kalio se s najboljima po zadimljenim
birtijama, udvarao se damama,
kockao sa lihvarima. Nekad kući srećan,
nekad sve izgubio, nekad ženu grlio,
nekad kaldrmu ljubio. I nisam sebi sudio,
gde god bih se probudio, bol je bio isti,
s njim sam se udružio.
Zato sećanja sam skupljao, k’o ožiljke,
da podsete, da nije uvek bilo samo
hladno i sivo.
Da krv crvena k’o vino bojila je noći,
kroz odraz u čaši, to su bile tvoje oči.
A ja sam morao da odem, fijaker me je čekao,
Beograde zbogom,
mnoge ti stvari nisam rekao.
Zaboravi me draga, zaboravi da te volim,
nastavi da živiš, možda više ne postojim.
Grlim sećanja u mraku, dok ih luča sveće boji,
da ne mislim na krike što
čuju se niz hodnik. Dok borim se
sa ranama, sanjam da, opijam se vinom,
rakijom i tamburama, starom violinom,
pocepanim glasovima, tužnom pesmom Cigana,
dimom i polomljenim čašama.
Da s boemima mojim se nadvikujem za stolom,
gađam pesmama, recitujem, otimam za slovo.
Zbog samo jednog stiha moj život je sad gotov,
pustinja u srcu, dok kroz prozor gledam Otok.
Sanjam da mirišem tvoj parfem
dok se pribijaš uz mene, suze mi
poteku kao kiše u jesen.
Ej, ne svani pusta zoro, pusti me
da čeznem, nikad ne svani dok
u meni ima pesme!
A ja sam morao da odem, jer nekome
sam smetao, Beograde zbogom, ovo ti
još nisam rekao.
Danas rane više bole nego juce
iza škole, nego zvuci one strofe
kad sam morao da odem. A sad sam opet ovde,
al’ sve nam se izgubilo, posekli su kesten
gde sam nekad tebe ljubio.
Ne mirišu lipe, nema stare violine, nema
Ciganina sedog da za moju
tugu brine. Moj Beograde,
izgubio sam korene, džabe nosim ordenje
kad niko me ne poznaje. Pa zvezdu
Crnog Đorđa dadoh sad za bokal grožđa,
šta će meni ona, kad ja nemam bilo koga.
Samo nespokoj i bol, moji
najbolji drugovi, u kafani lomim čaše
dok mi duša ne iskrvari.
Balada disidenta – jedna tužna
srpska pesma, nekim budućim kafanama,
za bolja vremena. Neka zastane u grlu
kad je neko drugi peva. Sve je isto
u mom kraju, samo mene više nema, jer
ja sam morao da odem, takav nikom nisam
trebao, Beograde zbogom, pamti
dobro šta sam rekao.
Discover more from Moja jezička mreža
Subscribe to get the latest posts to your email.