Profesor italijanskog jezika za katedrom starom osam vekova

*Tekst u dnevnom listu Blic o Nebojši Radiću koji se nalazi u savetodavnom odboru kompanije PRODIREKT i jezičke mreže Verbalisti

Mnogo je dobar osećaj kada popunjavate neki formular pa pišete – pozicija: stalni profesor na Kembridžu. Otkad vaša firma postoji: 800 godina! – priča za “Blic nedelje” Nebojša Radić, profesor italijanskog jezika na prestižnom britanskom univerzitetu Kembridž.

Kembridž je prvi u Evropi, a drugi u rangu svetskih univerziteta. Ima 17.000 studenata, a 7.000 njih su postdiplomci, istraživači. Prolaznost studenata po godini je, za nas, neverovatnih 96 do 99 odsto, a čak dvadesetak profesora na ovom prestižnom univerzitetu su Srbi. Jedan do njih je Nebojša Radić, iz Beograda.

– Ključ u skoro stoprocentnoj uspešnosti studenata je u individualnom pristupu i velikom trudu koji profesori ulažu. Jer od uspeha studenata zavisi i uspeh profesora i prestiž univerziteta – tvrdi Radić.

Svaki profesor na jednom od 31 koledža u Kembridžu je zadužen za četiri studenta. On jede, spava, uči, igra fudbal s njima. Zna ih, tako da kad oni posustanu on odmah reaguje.

– Pitamo ih u čemu je problem i pomažemo im da prebrode krizu. Ako to ne uspemo – znači da nismo dobri profesori. Mi smo uspešni samo ako su oni uspešni. Verujte, to je strahovita energija. Veliki je broj pametne dece koja su ambiciozna, inteligentna, motivisana. I nije teško raditi na taj način je r imaš satisfakciju – vrlo brzo se vide rezultati – objašnjava Nebojša Radić.

Velika je konkurencija između koledža na Kembridžu, ali i između univerziteta uopšte, dodaje on. Svi se bore da dobiju što bolje studente, ali i za sredstva donatora, odnosno sponzora za projekte.

Učenje italijanskog na daljinu

Nebojša Radić otišao je pre 21 godinu na Novi Zeland, samo na par meseci, da s drugarima igra košarku.

– Dopalo mi se tamo, pa sam rešio da ostanem. Preko jednog prijatelja čiji je deda, u tom trenutku, bio jedan od najuticajnijih ljudi na ostrvu, te 1991. godine dobio sam prvo turističku vizu i odmah aplicirao za stalni boravak – seća se profesor.

Dok nije dobio “papire”, morao je da radi sve. Čak je jedno vreme istovarao brodove s ribom.

– Merio sam, sekao i pržio ribu. Sve sam o ribama morao da naučim jer su ribari, do poslednje, znali tačno koje vrste su ulovili. Ne daj bože da neku ne vidim, ne prepoznam – kaže Radić.

Kad mu je to dve godine kasnije dosadilo, došla je i supruga i oni su otišli iz tog malog mesta Nelson, koje ima 60.000 stanovnika, u Ohon. U to vreme su i “papiri” stigli. Pošto je u Beogradu završio italijanski jezik i književnost, dobio je posao profesora u školi za evropske jezike na Okland univerzitetu, a 1995. godine i status redovnog profesora.

– Upisao sam doktorske studije – primena kompjutera u nastavi, i došao na ideju za novi projekat – učenje italijanskog na daljinu. To što smo kolege i ja zamislili tada je bilo tek u povoju, pa smo morali da idemo na seminare širom sveta kako bismo što više saznali o tome. Multimedijalni materijali bili su samo na CD-ovima, pa smo zainteresovanim studentima slali CD-ove i knjige poštom. A imali smo studente iz celog sveta, Amerike, Azije, Evrope. Kad smo videli da to dobro ide, ubacili smo još i francuski i engleski – priča Radić.

Tad su univerziteti širom sveta rešili da se osamostale u finansijskom smislu. A pošto u oblasti jezika nikad nije bilo para koliko u drugim granama, Radićeve kolege su počele da odlaze s fakulteta. On je shvatio da je budućnost u multimedijima, a ne u profesuri.

Borba za stipendije

– Shvatio sam i da je Novi Zeland mali za taj moj projekat, zato sam aplicirao za Program za jezike (CULP) na Kembridžu i otišao tamo 2001. godine. Kembridž ima nešto kao naš Filološki fakultet na kom se obrazuju oni koji žele da budu profesori jezika i književnosti. Svi ostali dolaze u naš centar da uče jezik. Kolege i ja smo pripremili i dizajnirali program, odnosno multimedijalne materijale, univerzitet ima i brzu unutrašnju mrežu (svoj broadbend) i satelitsku televiziju, tako da studenti mogu da gledaju i TV na 12 jezika na svom kompjuteru, čime im je učenje dodatno olakšano – kaže profesor.

Radić oduvek voli košarku i čitav život je trenirao. Na Kembridžu su mu ponudili da bude trener košarkaškom timu univerziteta i on je pristao. I supruga i oba sina (11 i 3 godine) su s njim u Britaniji. Supruga radi kao šef računovodstva na odseku za hemiju.

– Uskoro se otvara Pexim fondacija čiji će cilj biti da zainteresovanim mladim ljudima koji žele da upišu Kembridž prvo pomogne da dobiju informacije, da odu na intervju (čak i finansijski), a imaće i poseban fond za stipendije – kaže Radić.

Kada je pitao nadležne na Kembridžu, rekli su mu da ako dobije podršku našeg Ministarstva prosvete, Univerzitet će duplirati sredstva koja su do tog trenutka skupljena za stipendije naših đaka.

Autor: Jovana Subotić
Foto: Z. Raš
Izvor: Blic

Save